„Znaš li zašto je Bogu trebalo toliko vremena da ti da bebu?“ pitala je. Riječi koje su izašle iz njezinih usta totalno su me dotukle. Kako bi trogodišnjakinja mogla ovo znati?
Bojala sam u garaži, a ona je crtala dugu s kredama na betonu kada je rekla „Drago mi je da mi je Bog dao tebe kao mamu.“
Nisam bila spremna na takvo nešto. Upitala sam „Što?“, za svaki slučaj da nisam dobro čula. Pokušala je ponovno reći, no riječi su ovoga puta bile malo čudnije, i rekla je nešto poput „Sretna sam što si ti moja mama od Boga.“
Suze su mi ispunile oči.
„Jesi li morala dugo čekati na mene, mama?“ pitala je. (Ispričala sam joj njezinu priču mnogo puta ali ju je ona ponovno htjela čuti.)
Prekoračila sam preko smeća na podu i približila joj se. „Da“, rekla sam. „Molila sam Boga za bebu opet i opet. Ali dugo mi ju vremena nije podario.“
„I kada smo tata i ja saznali da si u mojem stomaku, bili smo jako sretni!“ rekla sam joj.
„Znaš li zašto je Bogu trebalo toliko vremena da ti da bebu?“ pitala je.
„Ne, dušo“, rekla sam. „Ne znam.“
„Ja znam zašto“, rekla je.
„Zašto?“, upitala sam.
„Zato… zato što me on stvarao“, rekla je.
Zato što me on stvarao.
Pogledala sam u njene duboke plave oči, koje su se činile kao da znaju nešto s drugog svijeta, i njena se plava kosa vijorila na vjetru. I u tom trenutku činila se kao da ima hiljadu godina.
Zato što me on stvarao.
Taj je odgovor bio dostatan. I srce mi je bilo ispunjeno tom istinom: „Naravno da je. Naravno, to je ono što je On radio, drago moje.“
Jer sada kada ju poznajem, i kada znam koliko je posebna, tek sada to ima smisla, što je toliko dugo trajalo. Ja ne znam što je to Bog činio gore. Ima nešto zbog čega mi se čini da je provela dugo vremena u Božjem krilu prije nego je došla u moje. Skoro kao da nebo nije htjelo otpustiti ju.