Mene je Bog u životu pogledao tri puta: prvi put kada sam slomio vrat, ali sam ostao paraplegičar, a ne tetraplegičar, drugi put kada sam upoznao Snežanu i treći put kada su nam se deca rađala, kaže Sava Lazin koji je od 17. godine u invalidskim kolicima, a od 22. u velikoj ljubavi sa Snežanom. A ona sluša i briše suze.
Nesrećne životne okolnosti ukrstile su im puteve zajedničke sreće. Te davne 1981. godine oboje su otišli u banju u Igalu na rehabilitaciju i upoznali se igrom slučaja preko zajedničkih prijatelja. Savo, iako osuđen na život u kolicima nakon što je slomio vrat skočivši u Tamiš, imao je uvek vedar duh i šarm na koji je Snežana brzo pala, pa su nakon kratkog druženja shvatili da su emocije mnogo jače od prijateljskih. Započeli su vezu, venčali se i dobili dve ćerke – Tijanu i Tanju, kao i šestoro unučadi.
– Ja sam bila u to vreme cimerka sa jednom devojkom iz Tuzle koja je već poznavala Savu preko svog drugara iz Norveške koji je takođe dolazio na rehabilitaciju. Oni su bili veseli momci, išli su u restoran kod Norvežana da kradu karanfile da bi išli kod jedne drugarice na rođendan. Sa tim karanfilima su došli kod nas i tako smo se prvi put upoznali – započela je njihovu ljubavnu priču Snežana (62).
Seća se da joj ga je drugarica opisala kao dečka koji je godinu dana pre toga imao devojku u koju je bio jako zaljubljen. Sneža pamti da ju je to zaintrigiralo i da je u sebi pomislila: “Ko li je taj dečko što je toliko zaljubljen?”. Tada se pojavio Sava sa svojim drugarom.
– Meni se on predstavio kao Rio Grande iz Barande. Sećam se kada smo se upoznali, meni ta cimerka kaže: “Ja dolazim ovde da upoznam nekog da se udam”. Ja joj odgovaram: “Da li si ti normalna? Ti invalid za invalida da se udaš”. I eto meni šta se desilo. Ta njegova energija i ljubav nas je spojila i zadržala – priča Sneža koja je na rehabilitaciju dolazila jer je imala problema sa kukovima.
Studirala je Višu poslovnu školu u Beogradu i živela je u studenskom domu. Željni ponovnog viđenja nakon povratka, dogovorili su susret u Beogradu, ali su se spletom okolnosti mimoišli.
Studirala je Višu poslovnu školu u Beogradu i živela je u studenskom domu. Željni ponovnog viđenja nakon povratka, dogovorili su susret u Beogradu, ali su se spletom okolnosti mimoišli.
Kada je prošlo određeno vreme, želeli su da se “vežu” pred Bogom i pred zakonom. Ipak, Savo se plašio da zbog svog invaliditeta možda neće moći da ima decu, a Snežanu nije želeo da osudi na takav život. Odlučili su da odu na Institut za majku i dete da urade analize, ali su im prethodno nenadano stigle najlepše vesti – Sneža je bila trudna.
– Venčali smo se u maju 1983. godine, a ćerku Tijanu smo dobili u avgustu. Svadba je bila kako je u ono vreme Bog zapovedao, svatovi i šatori, ma sve. Malo je svadba bila specifična jer je mladoženja u kolicima, ali bože moj – kroz šalu i smeh prisetio se Savo.
Nakon pet godina su dobili i drugu ćerku Tanju. Ona je tatino dete likom, a Tijana mamino. Što se karaktera tiče, obrnuto.
– Mene je Bog u životu pogledao tri puta: prvi put kada sam slomio vrat, ali sam ostao paraplegičar, a ne tetraplegičar, drugi put kada sam upoznao Snežanu i treći put kada su nam se deca rađala – sa setom i ponosom u glasu pričao je Savo koji se godinama bavio sportom, bio član reprezentacije, a na Evropskom prvenstvu u Beču iz 1981. ima i medalju u vožnji kolica na 100 metara.
Posle gotovo 40 godina zajedničkog života Sneža i Stevo kažu da su srećni, da su srasli zajedno i da se u svemu dopunjuju.
– Njena pribranost u bilo kojoj situaciji me nekad nervira jer je kod mene sve odmah i sve mogu. Volim to kada malo stane na kočnicu. I ja se tako nekad ljutim, pa vičem: “Dal’ ćeš ti nekada mene da podržiš iz cuga?”, ali mi je potrebna ta neka kočnica. Ona je glas razuma. Brzo su prošle godine, ali ja tu ne bih ništa menjao – rekao nam je Savo za kraj, a Sneža je samo potvrdno klimnula glavom.