“Nedelja je praštanja… ja tebe oprostiti ne mogu…Kako? Kajanje za tvoj oduzet zivot niko ni nakon 24 meseci izrazio nije”, majka stradale devojčice.
“Mama, mogu li da izađem da igramo odbojku, dolaze Milica i Teodora ?Biće tu i Marija i Luka…. 15 sati zvone ti na vratima, ti izlaziš…Da sam samo znala da te jako zagrlim, da te ne pustim, nikada te ne pustim. 16.30 čujem jauk, viku, dozivanje mene… Noge klecaju, shvatam da se nešto dogodilo… Trčim, noge se grče, telo oduzima… I vidim kako nepomično ležis u kanalu pokraj puta…Jaka sam, moram, samo da ti budeš dobro…. Trenutak kada počinje budan košmar, počinje borba da samo budeš bolje, da samo budeš živa….”, ovo je objava Jelene Tasić, Nađine majke iz Lebana.
Na današnji dan vozač je udario njenu ćerku i posle 10 dana kome devojčica je preminula.
– Najbolji doktor izlazi iz kola Hitne pomoći…Pomisljam “sam Bog ga je poslao…”. “Povreda glave” cujem doktora. Zvuk sirene, čvrsto te držim za ruku dok jure kola Hitne pomoci… “Nađice ne plaši se, diši…Mama je pored tebe, biće sve u redu… “Doktore recite mi hoće li biti dobro?” .”Doktore jel životno ugrožena.?”. Sve odjekuje u meni i danas i svakog dana… Toliko sam verovala, verovala da ćeš biti dobro, da će tvoja snaga i ljubav pobediti… Moja devojčica, moj borac, ponos, radost… Drugačije ne bih nikako mogla jer drugačije nešto nijedan roditelj ne prihvata… I nikad neću prihvati, moja usnula princezo… Znam koliko si volela život, koliko si se svemu radovala, znam koliko si se borila svih narednih 10 dana kome, koliko je tvoja i naša volja da živis bila jaka.Verovala sam, verovala i u čuda… I znam da nije Božja volja da ti neko nanese takve povrede… Ostali smo zarobljeni u tom danu i okovi tuge samo stežu… Nedelja je praštanja… ja tebe oprostiti ne mogu…Kako? Kajanje za tvoj oduzet zivot niko ni nakon 24 meseci izrazio nije.
Nađa Tasić (11) preminula je u bolnici 25. marta prošle godine, nakon što je zbog saobraćajne nesreće provela 10 dana u komi.
– Uskoro će dve godine od njene smrti, ali za nas su vreme i život tog trenutka stali. Umesto deteta, svakog dana ljubiti sliku, čuvati uspomene… Bol za izgubljenim detetom nikad ne može da prođe – priča za Telegraf.rs Nađina majka Jelena.
Kako bi na svaki način sačuvali uspomenu na Nađu, kako njena žrtva ne bi bila uzaludna, ali i da bi skrenuli pažnju vozačima, na zidu njihove porodične kuće oslikan je Nađin mural.
– Nadamo se da će mural da utiče na vozače da obrate više pažnje dok su za volanom. Kod murala je i vrt i česmica. Svako može da zastane, da natoči vodu, sedne par minuta na klupicu, pročita poruku. I Nađina želja je bila da se u svakom probudi svest, da menjamo svet, jer mi smo ti koji menjamo. Ako se ovako nastavi, sve će biti gore. Preuzeli smo ispunjavanje njene želje na sebe. To mi je u amanet, i ja ću svom snagom da se trudim koliko mogu nešto da promenim. Ali sko se u svima nama ne probudi, kao što je i Nađa rekla… Želim da izrazim posebnu zahvalnost Draganu Jovanoviću iz Leskovca kog je dotakla Nađina priča i koji je sa toliko pažnje i ljubavi oslikao Nađin mural. I posvetio je pažnju svakom detalju. Neverovatan i redak čovek – dodaje.
I Nađini roditelji deo su udruženja roditelja nastradale dece koje se bori za strože kazne za saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom, naročito one u kojima su žrtve upravo deca.
– Naše borbe i dalje traju. Očekujemo objedinjen sastanak sa svim ministarstvima. Povezani ovom tugom, nećemo odustati. Naše molbe pojedinačno se nisu čule. Svom snagom ćemo da se borimo da se ovo više nikome ne desi. Možda je ne moguće da se nikom ne desi, ali da barem što manje ljudi proživljava ovo što mi proživljavamo – zaključuje Jelena.
Podsetimo, devojčicu je kolima udaro vozač A. M. (74) na svega nekoliko metara od kuće. Posle nesreće, vozač je ostavio automobil i otišao. Jedanaestogodišnja devojčica preminula je 25. marta 2022.godine u bolnici u Nišu. Od tada roditelji žive u strahu. Jelena je izgubila je ćerku i sada sina ne sme da pušta van dvorišta.
– Dok vozi trotinet ja idem pored njega. Od kada je moja Nađa umrla deca se više ne igraju u školskom dvorištu. Svi roditelji drže decu za ruku i vode u školu. U strahu smo da nam se ponovo ne dogodi tragedija – jedva je ispričala Jelena.